NISAM NASLEDIO ZLATNE KOCIJE.
"Dok sam ziveo u Uzickoj 11, moj najbolji drug iz osnovne skole bio je sin samohrane majke koja je radila u Kovnici novca. Nisam imao telohranitelja i u skolu sam isao peske i autobusom. Policiju sam napustio kad je deda umro. Ne slazem se da se njegov grob iseli. Muzej "25. maj" je prazan, a niko ne zna gde je Orden Suvorova, najskuplji orden na svetu, 1700 vrednih slika, zlatne sablje, automobili..."
Najstariji unuk Josipa Broza Tita zivi u lepoj ali ne i zidinama opasanoj kuci na Dedinju koju je nasledio od oca Zarka, starijeg Josipovog sina i, ako se izuzmu licne uspomene, to je otprilike sve sto je dobio zahvaljujuci prezimenu Broz. Poseduje samo ono sto je sam u zivotu stekao i zbog toga je ljut i na medije i na novinare koji su sa tom cinjenicom cesto manipulisali. Bio je cvrsto resen da nikada ne daje ni izjave ni intervjue, ali se predomislio kada su u novine stigle lazi preko kojih nije mogao da predje i, kako sam kaze, "price o zlatnim kocijama koje su nasledili".
Bez obzira na sva negativna iskustva, lako i bez ikakve rezerve, pristao je da govori za Dugu. Bila je to prilika da se sazna daleko vise od odgovora na atraktivne traceve i da se iz pozicije coveka koji je odrastao u kuci Josipa Broza Tita istorija pogleda iz jednog drugacijeg ugla.
Kada iz danasnjeg ugla pogledate svoj zivot da li je to sto ste prvi unuk Josipa Broza Tita bila prednost ili mana?
- Ne vidim ni prednosti ni mane. Dok smo jos bili deca roditelji su nam se razveli i moja sestra Zlatica i ja smo presli da zivimo kod dede. Preuzeo je na sebe brigu i vaspitanje, i od malih nogu ucio nas da smo isti kao i ostali. Nikada nije zeleo da se na bilo koji nacin isticemo ili imamo neke privilegije zahvaljujuci prezimenu ili tome sto smo njegovi unuci. Mislim da su deca drugih rukovodilaca imala daleko vise privilegija od nas, ali mi smo vaspitavani u jednom sasvim drugom duhu i kao takvi smo oformljeni. Takvi smo i dan-danas.
Da li je to pravilo vazilo samo za vas dvoje ili su svi unuci Josipa Broza imali isto vaspitanje?
- Rekao bih - samo za nas dvoje. Zlatica i ja po ocu imamo jos i brata Edvarda i sestru Svetlanu. Sestra je obilato koristila svoje prezime iako je dedu videla najvise cetiri ili pet puta u zivotu i to samo u vreme rodjendana ili kada je deda primao celu porodicu. Brat takodje. Stvar je u tome sto je deda priznavao samo prvi ocev brak. Kasnije je kod njih doslo do razmimoilazenja, prekinuli su kontakte sve dok Zlatica i ja nismo uspeli da ih pomirimo. Kada sam imao 16 godina presli smo ponovo kod oca i to je bio razlog da njih dvojica obnove komunikaciju. Medjutim, tada je kontakt bio samo na nivou tata-deda. Zlatica i ja smo, naravno, uvek imali otvorena vrata, ali ne i ostali unuci. Zbog toga ne razumem Svetlanino ponasanje koja i dan-danas to koristi i daje izjave kako je prva i najvaznija. Uvek kada sam se predstavljao, i u vreme kada je deda bio ziv, a i danas, ja kazem samo - Joska, a ona se uvek predstavljala kao doktorka Svetlana Broz. Zlatica je, takodje, uvek bila samo Zlatica, udajom je promenila prezime u Zikelic, koje je i posle razvoda zadrzala. Nemam problem sa svojim prezimenom jer mislim da je daleko veci broj ljudi koji ga cene od onih koji ga ne cene. Ali, kada ga cuju, valjda iz znatizelje, pocnu da nas opterecuju pitanjima. Zato mislim da je bolje da se predstavimo ovako, pa ko dozna-dozna. Pogotovu kada pomislim na sve sto stampa objavljuje o nama. Citao sam da je Dolanc dao izjavu kako smo dobili nasledstvo Josipa Broza Tita, koje se sastoji od zlatnih kocija i slicnih predmeta. To su gluposti. Svi ti ljudi koji pisu, cine to iz nekih svojih ekonomskih interesa, cisto da bi nesto zaradili. Ali nijedan pravi prijatelj nase porodice i svako ko je svoj posao radio kako treba, nikada nije davao nikakve izjave.
Teta Jovanka je trazila vise
Koga smatrate pravim prijateljem Vase porodice?
- Pre svega Rankovica. On je mnogo toga znao, sa dedom je bio i kum, a nikada ni u jednim novinama od njega nisam video neku izjavu. Ovi koji pricaju o nama su ljudi koji su bili na repu dogadjaja, a danas pokusavaju da dignu svoj rejting. Javljaju se neki lekari, neki ekonomisti koji su navodno sve znali.
Postoji li mogucnost, bar kada pominjete svoju bracu i sestre koji nisu imali kontakt sa dedom, da njihovo danasnje vladanje predstavlja izvestan kompleks nastao upravo iz razloga sto im je bila uskracena jedna prirodna ljubav?
- Ne verujem da se radi o kompleksu, pre mislim da je to samo pokusaj obezbedjivanja vecih privilegija. Bez obzira sto je toliko godina proslo, prezime Broz jos uvek nesto znaci i to vidim iz mnogih susreta i kontakata sa ljudima. Zlatica i ja nismo vaspitavani da ga "koristimo", a Svetlana to radi danas na isti nacin na koji je radila i pre. Nedavno je izdala knjigu i umesto da se na promocijama predstavlja kao njen autor ona se predstavlja kao unuka Josipa Broza. To ne mogu da razumem, ako je vec nesto uradila zasto joj je potrebno da se krije iza nekog prezimena.
Od Zlatice i Vas, preko Svetlane doslo se do danasnjih dana i dece funkcionera koja imaju privilegije i nicim ne moraju da se dokazuju. Kako je doslo do promene u vaspitanju?
- U vreme mog detinjstva, ne samo mi vec i sva deca rukovodilaca, morala su normalno da idu u skolu. I mi smo isli u skolu. Moj najbolji drug u osnovnoj skoli bio je sin samohrane majke koja je radila u Kovnici novca. Izmedju dece, ko god da su im bili roditelji, nije postojala razlika. Svi smo morali podjednako da ucimo, a profesori uopste nisu obracali paznju na nase poreklo. I sin Rankovica i Kardelja i ja - svi smo kaznjavani, bas kao i ostala deca. Dobro, bilo je tu sigurno i dece koja su samoinicijativno to koristila, ali samo u domenu obicnih nestasluka. Uostalom, to se i danas vidi - deca svih funkcionera iz tog doba su normalno zavrsila skole, normalno radila i dan danas rade.
Da li ste, ipak, imali neki vid zastite ili ste mogli normalno da se na ulici igrate sa drugom decom?
- Ziveli smo potpuno normalno, kao i sva druga deca. Niko nas nije cuvao ako pod tim ne podrazumevate jednu zenu koja je na nas pazila u kuci. To nije bila pratnja. Nas niko nije ni vozio, nismo imali sofera, u skolu smo isli pesice ili autobusom. I opet ponavljam - ne samo mi vec i deca ostalih rukovodilaca.
Kako biste to uporedili sa danasnjim vremenom i tretmanom koji imaju deca sadasnjih funkcionera?
- Ne bih to pitanje locirao samo na decu rukovodilaca vec i na decu mnogih imucnijih ljudi. Svi oni imaju daleko vise nego sto smo mi imali. Mislim da je problem sto je u ovoj zemlji opao moral i sto se ne postuju osnovne moralne norme. Danas je sve svedeno na materijalne principe - onaj ko ima moze sve. A problem je sto je dolazak do bogatstva u ovom trenutku najcesce vezan za ekonomske malverzacije. Uostalom, to se i dokazuje - zasto bih ja morao da imam telohranitelje ako mi je savest cista? U vreme mog detinjstva i moje mladosti nijedno dete nije imalo telohranitelja bez obzira da li je bilo sin predsednika Republike, predsednika vlade ili predsednika skupstine. Kazem, u pitanju je samo moral. Meni niko ne moze da objasni da sam ja koji sam radio 40 godina, koji sam bio i privatnik, mogao da zaradim milione maraka. Nisam i niko ko posteno ovde radi to ne moze.
Nedavno je izglasan i Zakon o privilegijama koji se odnosi na predsednicke porodice. Da li je u vreme Vaseg dede postojalo nesto slicno i da li se to odrazilo na nasledstvo koje ste dobili?
- Nisam dobio nista. Nama je deda od malih nogu govorio da je nase samo ono sto sami steknemo. Mislim da smo zbog toga svi i uspeli u zivotu i da smo svi nesto postigli. Deda je, takodje, imao jedan odredjeni stav, da sve vredno sto dobije na poklon odmah prenese ili na drzavu SFRJ ili na JNA. Svaki poklon je odmah tako knjizen.
Medjutim, posle njegove smrti napravljen je jedan istorijski presedan da mi od svog dede ne mozemo da nasledimo bas nista. Ono sto je deda zeleo da ostavi drzavi niko od nas nije ni trazio, ali i moj otac i ja smo zeleli da dobijemo neku njegovu licnu stvar ili neku uspomenu na njega. Sve sto su bile njegove licne stvari nije predstavljalo materijalnu vrednost, radi se o mustikli, upaljacu, foto-aparatu, nekoj uniformi… Cak ni to nismo mogli da dobijemo.
S kojim obrazlozenjem?
- Nije ga bilo. Doslo je do niza nekoordiniranih poteza. Trebalo je da se napravi spisak kako bismo podelili njegovu licnu zaostavstinu, onda je tetka Jovanka pocela da trazi i nesto vise od toga. Prica je procurela, sve je pocelo da se odugovlaci i to se oteglo do danasnjih dana.
U kakvom ste odnosu bili, a u kakvom ste danas sa Jovankom Broz?
- Bili smo u sasvim normalnim odnosima, Zlatica i ja smo ziveli sa njom i tada, a i kasnije sve je bilo u redu. Problem je nastupio kada je deda poceo vise da se vezuje za porodicu, a razvio se onda kada su se oni delimicno razisli. Ipak, sa njom nikada nisam razmenio ni jednu ruznu rec. Posle dedine smrti ona je prekinula sve kontakte sa porodicom. Nismo insistirali da se kontakt nastavi, ali nismo imali ni nista protiv nje. Jednostavno, nismo hteli da se namecemo.
Ima li to veze sa podelom imovine, jer koliko znam ni ona nije nasledila nista?
- Ni ona nije dobila nista, ali ona nije imala konflikt oko deobe imovine sa porodicom, vec sa drzavom. Mi bi smo lako raspodelili medju sobom stvari koje su bile na spisku, ali Jovanka je trazila vise nego sto je na njemu bilo, onda su poceli sudski postupci i vise nismo mogli da dobijemo ni ono sto je bilo na spisku.
- Lov nam je porodicno nasledje -
Postoji li nesto sto ste posebno zeleli, a sto niste uspeli da dobijete?
- Sve sto imam od dede dobio sam tokom njegovog zivota. Ne, nije mi zao ni jedne stvari koju nisam dobio. Postujem njegovu zelju, a ono sto je hteo da mi da dao mi je za svog zivota. Nije to nista posebno, to je ovaj sat ili poneka puska, ali su mi to daleko draze uspomene od bilo cega sto bih nasledio. Sve sto imam sam sam zaradio, a ono sto smo svi mi dobijali od njega bili su znakovi njegove paznje ili rodjendanski pokloni. Obicno je poklanjao igle za masnu, dugmad za kosulje, neki bros i nista od toga nije bilo narocito vredno u materijalnom smislu.
Pomenuli ste puske. Vi ste kao i Vas deda strastveni lovac. Da li je to bio jedan od razloga sto ste sa njim bili u jacoj vezi od ostalih unuka?
- Kada je lov u pitanju mislim da se radi o porodicnom nasledju: deda mi je bio lovac, otac mi je bio lovac i ja sam takodje. Moje zelje su se od pocetka malo razlikovale od zelja porodice. Oduvek sam zeleo da idem u sumarsku skolu, a otac je imao planove da idem prvo u gimnaziju, pa na fakultet. Nije vredelo, mene je to vuklo i to sam zeleo da radim. Upisali su me u gimnaziju, dva puta sam isao u prvi razred i na kraju je bilo po mome - pustili su me na sumarsku skolu u Kraljevu. Zavrsio sam je i poceo da radim u lovistima i sumarstvu. Tek kasnije, kada sam ja to hteo, upisao sam fakultet, ali sam se izborio da radim ono sto volim. A lov sam voleo i danas ga volim. Nekada sam se njime bavio profesionalno, danas samo iz hobija.
U vreme kada ste ziveli u Uzickoj 11 da li je vas odnos sa Josipom Brozom bio isti kao sto svako dete ima sa svojim dedom?
- Onoliko koliko je on imao vremena. Svaki svoj slobodan trenutak koristio je da bude sa nama, da poprica sa nama, vodio nas je sa sobom na letovanja, uvek smo na Brione isli zajedno. Ipak je on bio covek koji se bavio politikom i nije mogao da se posveti svojoj porodici onoliko koliko bi to neki drugi deda uradio. Prirodom posla, prvo sa svojim radom u lovistima a posle prelaskom u policiju, ja sam cak i sluzbeno uvek bio uz njega.
Brzo ste napustili policiju?
- Napustio sam je posle njegove smrti. Video sam da nemam za koga vise da radim.
U vreme vladavine Josipa Broza vazili smo za jednu od najsigurnijih zemalja na svetu. Sta se dogodilo ne samo u strukturi policije vec i u ljudima u jednom, ipak, kratkom roku?
- Mi smo bili najbezbednija zemlja i to je svima poznato. Imali smo jedan uhodan rad koji nije trajao godinu vec 40 godina, sistem bezbednosti se razvijao i ljudi su radili na njemu. Kasnije dolazi do preokreta. Uz tvrdnju da mi vise nismo ono sto smo bili pocelo je da se pametuje u sluzbi koja je vec bila razradjena. Ljudi koji su stvarno bili strucni tada su oterani, a onda su dosli novi ljudi sa novim idejama uvereni da su pametniji od onih pre.
Da li mislite da je sistem bezbednosti omogucavao tadasnju sigurnost ili su i ljudi tada bili drugaciji?
- Ljudi se ne menjaju, menjaju se samo okolnosti. Niko nema potrebe da krade ako svi imaju, nema potrebe da pravi ekscese ako su svi jednaki. I tada je bilo onih koji su se "isticali", ali oni nisu bili ni nalik ovima koji se sada isticu. U to vreme nisu postojale bande vec "drustvo iz kraja". Dolazilo je do tuca izmedju ovoga i onoga kraja, pobijemo se i to je bilo sve. Posle toga sednemo i zajedno popricamo. U to vreme smo se kretali po igrankama, mnogo vise smo se druzili i vodili sasvim normalan zivot. Mislim da je to proisticalo iz jedne neopterecenosti i nasih roditelja, mislim na sve roditelje, i ekonomske sigurnosti. Tada smo na iste igranke isli i mi i deca cistaca ulica. Posle su pocele razlike. U vreme moje mladosti na ulici nisi mogao da vidis coveka sa pocepanim pantalonama, a pored kontejnera i da ne govorimo.
Kada vec pricamo o razlikama volela bih da povucete jos jednu paralelu - Vas deda je bio covek koji je svuda isao i koji je delovao kao neko ko uziva u zivotu i jako se dobro provodi, za razliku od danasnjih funkcionera koji, mahom, sede u potpunoj izolaciji.
- Svi politicari u svetu u to vreme bili su prinudjeni na nesto sto je delovalo kao provod, a u stvari to je bio jedan veoma naporan zivot. Lov je bio veza izmedju politicara, jer nekada se znalo ko se bavi lovom - to je bila privilegija jednog drustva. Nije mogao predsednik Jugoslavije da ode u Rusiju a da ga predsednik Rusije odmah ne pozove u lov. Svi drzavnici su imali neki hobi i u skladu sa tim ponasali su se i ostali.
Politicari nisu tada bili toliko opsednuti svojim obezbedjenjem. Jasno je da nijedan sistem bezbednosti ne moze da zastiti nijednog coveka na svetu ako je neko resio da da svoj zivot da bi njega likvidirao. To se zna. Ali, sve sluzbe u svetu su saradjivale i gde god da se islo, njihove sluzbe su bile zaduzene za bezbednost. Cim ti nemas poverenje da ce neko da te zastiti, onda tu nema posla. A to je danas slucaj.
Mozete li da zamislite svog dedu u situaciji da se boji da izadje iz kuce i seta ulicom?
- Ne! On je uvek zeleo da seta, ali mu nisu dozvoljavali. Par puta je uspeo da ostvari inkognito izlaske, ali su mu to zabranjivali oni koji su bili zaduzeni za njegovu bezbednost. Da se on pitao svaki dan bi isao medju narod jer nije osecao nikakav strah od tog naroda. Meni niko ne moze da prica da su ljudi koji su ga cekali na ulici isterivani da bi to cinili, ili da su oni koji su plakali kada je umro to morali da cine. Moze sada da prica ko sta hoce.
A zasto tako pricaju?
Jednostavno, da bi umanjili njegov ugled. Ako postoji nesto sto svi mi pamtimo, novi ne mogu da dodju na to mesto jer ce uvek biti u njegovoj senci. To sto su malo previse krenuli da ruse njegov ugled sada im se obija o glavu. Sada, cak, i mladi ljudi pricaju da se tada daleko bolje zivelo. Ima ljudi koji imaju, ali dzaba ti ako imas a s tim ne mozes nista. Sta ce ti pare ako s njima ne mozes u svet?
Postoji li neki dogadjaj koji Vas posebno vezuje za dedu?
- Ima puno takvih dogadjaja, ne bih mogao da izdvojim neku posebnu uspomenu jer su sve bile vezane jedna uz drugu. Secam se da nas je ucio da volimo zivotinje i da sam jednom, kada smo bili deca, ocerupao paunu rep. Svidelo mi se perje i zeleo sam da se igram s njim. E, toga se dobro secam, tada je bio strasno besan. Ujutru kada je izasao u setnju i video pauna nije ni pitao ko je to uradio - znalo se da sam ja. Dva dana nisam smeo da mu izadjem na oci, sve sam se krio po zbunju i isao da se kao igram sa decom, a dolazio sam uvece i na prstima se uvlacio u krevet. Kada sam posle dva dana naleteo na njega rekao mi je: "Da sam te odmah uhvatio, istukao bih te". A nikada u zivotu me nije udario. Nikad.
Posebno se secam jos jednog dogadjaja kada je vec bio u Ljubljani na lecenju. Ja sam 1979. imao tesku saobracajnu nesrecu, karabin mi je bio u kolima i polomio se. Otisao sam da ga obidjem i upitao ga da li bi mi dao jedan karabin. Interesovalo ga sta se dogodilo sa mojim i ja sam mu objasnio kako je pukao. "Nema problema, taj ces da mi doneses, popravicemo ga i dati u muzej, a ti ces dobiti drugi", rekao mi je. Ali, to je vec bio trenutak kada je bio bolestan i kada mu je uradjena prva operacija na nozi. Cim se vratio odmah su me pozvali. Usao sam, a on je izvadio karabin i rekao mi: "Ovo sam ti obecao, nemoj da mislis da sam zaboravio". Mislio je o nama do svog poslednjeg trenutka, ali covek ne moze da zivi vecno.
Nemam nista protiv spomenika Drazi
Ime ste dobili po svom dedi, ali prema saznanjima koje imam ono je bilo povod za izvesne neprijatnosti, cak i za incident sa policijom?
- Pa dobro, bilo je toga ali to su sporadicne stvari. Mozda dva-tri slucaja, a u svoj ovoj euforiji ne bi me cudilo da je bilo mnogo vise.
Jednom prilikom kada sam bio jos decak, tek sam dobio prvu licnu kartu i seo na vespu, zaustavio me jedan mladi policajac i zatrazio vozacku dozvolu. Rekao sam mu da nemam. Onda je zatrazio licnu kartu, ja sam mu je pruzio i tada je viknuo na mene: "Kakva ti je ovo licna karta, od koga si ovo ukrao?" Cak mi je lupio samar. Posle dedine smrti opet me je jednom zaustavio policajac i rekao mi: "Pod normalno ti ne bih napisao prijavu ali kada vidim da si Broz onda cu da ti je pisem."
U vreme prvog dogadjaja Vas deda je bio ziv. Da li je znao sta Vam se dogodilo?
- Znao je, ispricao sam mu.
Pa, da li je reagovao?
- Da, smejao se. Znao je on da se sve to dogadja. Izmedju nas dvojice postojalo je veliko poverenje, mada to nije bilo lako. Do njega su i u vezi sa mojim ocem i sa mnom dolazile price koje su zvucale stostruko gore nego sami dogadjaji. To je i bio povod za prekid kontakata izmedju njih dvojice. Secam se jedne njihove svadje za koju otac nije bio nimalo kriv. Imao je saobracajni udes, nije cak ni vozio, vec je rekao da jeste da bi zastitio jednog mladog oficira. Do dede su stigle price da je bio mrtav pijan i ne znam sta jos. Otac jeste bio boem, ali je ocekivao da mu deda veruje i da ga razume. Posle nekoliko svadja u kojima je deda pokazao nepoverenje, njih dvojica su se razisli. Nisam hteo da se to dogodi sa nama.
Secam se jednom kada me je u Dobanovackom zabranu optuzio za nesto sto nisam uradio. Tada sam mu rekao: "Ovo jesam uradio, ovo nisam, ovo jesam, ovo nisam. Ako hoces veruj, ako neces nemamo sta da razgovaramo". Od tada vise nismo imali nesporazume, kada god bi nesto cuo prvo je zvao mene da vidi sta se dogodilo. I uvek je imao poverenje. Zasto i ne bi, nikada nisam imao razloga da ga lazem jer nikada nisam ni napravio nesto sto bi bilo lose i moralo da se krije.
Kazete da se Vas deda smejao na pricu o policajcu koji Vam je lupio samar. Mozete li danas da zamislite situaciju u kojoj policajac udara samar detetu nekog funkcionera i prolazi bez konsekvenci?
- Ne znam sta da vam kazem, ne druzim se sa tim ljudima. Naravno, kao i svi ostali cuo sam za privilegije koje imaju.
Kako dozivljavate pricu o preseljenju groba Josipa Broza Tita?
- Sve su to politicke igre. Ne vidim nijedan razlog da se neciji grob seli. Ako vec pricamo da je Josip Broz bio Hrvat, da je radio za Hrvatsku, moramo se upitati zasto je trazio da ovde bude sahranjen. To nema nikakve logike, jer da se osecao kao Hrvat trazio bi da bude sahranjen u Kumrovcu. On je bio jedna istorijska licnost i ta njegova zelja se mora postovati. I ne samo u njegovom slucaju, licno nemam nista protiv toga sto se podizu spomenici Drazi Mihailovicu. Neka istorija pokaze svoje. Zasto dirati nekoga ko je mrtav i njegove kosti. To niko u svetu ne radi i mislim da je to obican vandalizam. Ali, danas je sve to u sluzbi udvaranja jedne stranke nekoj drugoj. Ne cenimo istoriju, menjamo nazive ulica i pljujemo sami sebi u usta.
Kada smo vec kod toga, sta je bilo sa Muzejom 25. maj i veoma skupocenim eksponatima u njemu?
- Nema vise ni Muzeja ni eksponata. Nestao je i Orden Suvorova koji je najskuplji orden na svetu. Pitao sam upravnika Muzeja gde je orden, gde je 1.700 veoma vrednih slika, gde su zlatne sablje… Nije znao da mi odgovori, rekao je samo da su mu u vreme inventara donosili spiskove da potpise i - to je to. Jedno znam, to nije sruseno za vreme rata i neko verovatno zna gde je. Sada u Muzeju razne firme imaju svoja predstavnistva.
Znate li bar kakva je sudbina cuvene kolekcije automobila?
- Deda je sve ostavio drzavi i armiji. Secam se kada mu je 1969. godine Vlada Srbije poklonila kucu u Dobanovackom zabranu. Bila je na njegovo ime, ali u trenutku kada je primio kljuceve i papire predao ih je svom adjutantu i rekao mu: "Molim te, ovo da se prenese na armiju Jugoslavije." Isto je vazilo i za sva vozila, ona su odmah dobijala tablice JNA. Pocetkom raspada Jugoslavije to je sve razvuceno po republikama: Mikulicu je trebao muzej u Bosni i deo automobila je otisao tamo, Tudjmanu na Brionima, Kucanu u Sloveniji…Ovde su ostali samo oni koje je on koristio.
Koliko Brozovih ima danas i da li ste svi jos uvek u kontaktu?
- Nema nas mnogo. Ostalo je nas cetovoro Zarkove dece, Misa sa porodicom i jedan brat od strica Franjo. Imamo podmladak, ali nismo bas velika porodica. Misa je u Zagrebu, on je tamo studirao i potom otisao sa porodicom. Normalno da imamo kontakte. Zlatica je tu, nas mladji brat Edvard je po mojim saznanjima u Sloveniji, mada nisam siguran jer se vec dugo ne javlja. Svetlana je zivela ovde, a sada je presla u Sarajevo.
Izgleda malo simbolicno, posle raspada Jugoslavije porodica se rasturila po svim bivsim jugoslovenskim republikama?
Nista nije simbolicno, za mene je to normalno jer Jugoslaviju i dalje dozivljavam onakvom kakva je bila. Politicari koji su je razdvojili trudili su se da uniste te veze izmedju bivsih republika, ali nisu uspeli da razdvoje prave prijatelje. Svi mi i dalje zivimo na teritorijama na kojima smo i pre ziveli, a neko pokusava da napravi nove drzave. Kako? Ako govorimo samo o porodicama svaka ima bar jedan mesovit brak iz tih republika. Ne verujem da postoji deset posto cisto hrvatskih ili srpskih ili bilo kojih drugih porodica. I svako od nas ima rodjaka u Sloveniji, Makedoniji ili Hrvatskoj. Zato se jos uvek osecam kao Jugosloven.
Verujete li da bi ikada mogla da se obnovi Jugoslavija?
- Ne verujem, mnogo je krvi proliveno. Nikada vise nece biti kao sto je bilo. Mozda ce doci do zblizavanja na ekonomskim osnovama, ali tesko.
Razgovarala: Sandra PETRUSIC
Copyright © 1996 DUGA, Yugoslavia
All Rights Reserved.